Impotencija - poremećaj koji se leči seksom

Impotencija je pojam koji ima, relativno, dugu istoriju i pominje se, u kontekstu seksualne nemoći muškarca, još sredinom sedamnaestog veka.

Sa kliničkog stanovišta, definiše se prvi put u Rečniku praktične medicine, izdatom 1833. godine u Londonu. Od tada pa do danas značnje ovog termina nije se suštinski promenilo, te se pod impotencijom označava nesposobnost muškarca da u određenoj situaciji obavi seksualni odnos. Ta nesposobnost se javlja u svim periodima seksualne zrelosti i može se ispoljiti kao primarna ("kada muškarac nikada nije uspeo da ima seksualne odnose ili kao sekundarna impotencija 'koja traje jedno određeno vreme a do njenog javljanja muškarac je dobro seksualno funkcionisao). Naravno ova druga je znatno češća a ujedno se i mnogo lakše uklanja, sa uspehom koji se kreće i do 90 procenata.

Različiti su uzroci impotencije. U izvesnom broju slučajeva u pitanju su organski uzroci kao što su nerazvijenost ili anomalije polnih organa, povrede ili bolesti kičmene moždine pri čemu je oštećen centar za erekciju. Impotencija je često propratna pojava nekih težih, hroničnih bolesti (pomenimo -samo dijabetes) koji iscrpljuju organizam toliko smanjuju opštu vitalnost bolesnika da on i ne oseća neku posebnu želju za seksualnim odnosima.

Međutim, kada je muškarac normalno razvijen i telesno zdrav, onda je impotencija redovno odraz njegovog emocionalnog stanja ili negativnih osećanja prema partnerki, opterećenih anksioznošću i različitim strahovima. To može biti, na primer, strah od polne bolesti, od neželjenih posledica koitusa i trudnoća ili pak bojazan da ga druge osobe u toku seksualnog odnosa ne "vide" ili "čuju” . Zatim, tu je, dobro poznat, strah od neuspeha koji može biti dovoljan uzrok da do stvarnog neuspeha i dođe. Među uzrocima impotencije važan je još jedan  faktor - autosugestija. Naime, ima osoba koje bez objektivnih razloga same sebi dokazuju kako nisu punovredni muškarci i kako im pri pokušaju seksualnog odnosa, verovatno neće uspeti da zadovolje ženu. Jedan od čestih uzroka takvog mišljenja je opterećenost veličinom polnog organa zbog čega su u stanju da izgrade i tzv. kompleks niže vrednosti. Uzgred, za informaciju, poslednja istraživanja (sprovedena u Americi) kažu da je prosečna dužina penisa 12.8 santimetara. Ako, uz to, uzmemo i činjenicu da je, pored kliltorisa. samo prva trećina vagine osetljiva na stimilacilju, logično je da je ogromna većina muškaraca sasvim dobro "opremljena" za seksualni život.

Ponekada muškarcu slabi potencija kada partnerka počne postavljati zahteve za brakom i tada je impotencija odraz njegovog odbijanja braka ili straha pred njim. Problemi sa potencijom u seksualnoj vezi u kojoj je muškarac ranije bio normalno potentan mogu značiti, jednostavno, da je izgubio osećanja ili seksualno interesovanje za partnerku i da je, možda, zainteresovan za neku drugu ženu. Ponekada on tada ni sam nije svestan ili pak ne želi, što je verovatnije to sebi, iz nekih drugih razloga, da prizna. Međutim, njegova impotencija ga odaje. Stoga je već stari francuski lekar iz prve polovine devetnaestog veka, Pitoval, ne bez razloga, impotentne muškarce smatrao varalicama. Ali, oni ne varaju samo svoje partnerke već često i same sebe. Takođe, nedovoljna prilagođenost muškarca partnerki ili nedostatak     veštine u ophođenju sa ženama mogu uzrokovati impotenciju koja je tada posledica njegove nesigumosti u seksualnoj ulozi. Uopšte, sa potencijom, ne retko, imaju problema plašljivi, nesamostalni, razmaženi, previše egocentrični, samoživi, neasertivni i nedovoljno sociializovani muškarci. S druge strane, stavovi i ponašanje partnerke mogu doprineti pojavi impotencije.

Ženina pasivnost u seksualnom odnosu, ravnodušnost prema koitusu, netaktična reagovanja na muškarčeve povremene teškoće u intimnom kontaktu ponekada destabilizuju, naročito osetljivije muškarce.

Posebno negativno deluje njeno agresivno ponašanje, potcenjivanje muškosti ili upoređivanje sa drugim muškarcima koje je intimno upoznala. Sličan može biti efekat i ženine Ijubomore, odnosno neprestanog sumnjičenja muškarca zbog neverstva.

Treba još dodati da problemi u potenciji mogu snaći muškarca zbog obuzetosti mislima koje mu odvraćaju pažnju od seksualnog života, kao što su preterana zabrinutost, napetost zbog problema na poslu, nezadovoljstvo životnim perspektivama i sl.

Videli smo da uzroke impotencije treba tražiti u načinu na koji muškarac doživljava sopstvenu seksualnost kao i u njegovom odnosu sa partnerkom. Ukoliko se ne radi o težim psihičkim devijacijama ili organskoj prirodi poremećaja koje zahtevaju najpre lečenje osnovne bolesti, impotenciju tretiramo bihevioralnom metodologijom. Njena logika je sledeća: bez obzira na različitost uzroka samo ispoljavanje impotencije je uvek isto - negativne emocije u vidu straha i anksioznosti fiziološki dovode do toga da muškarac ne može da se opusti, ima probleme sa erekcijom i uprkos želji ne uspeva u seksualnim odnosima.

Stoga je terapija, pod pretpostavkom da je klijent motivisan i da želi da sačuva vezu sa partnerkom, usmerena ka eliminisanju straha i anksioznosti pri čemu se, umesto ovih negativnih emocija forsira želja za opuštanjem i postizanjem zadovoljstva, ali bez zahteva za uspehom po svaku cenu. Ovakva strategija predstavlja, inače, osnovu za terapiju većine psihogeno uslovljenih seksualnih poremećaja

Ovim je terapija, koja u proseku traje oko tri meseca, završena uz informaciju partnerima da su privremene smetnje u potenciji normalna i prolazna pojava i da se mogu obratiti terapeutu ukoliko se problem, iz bilo kog razloga, ponovo javi.

Na kraju, treba još i reći da jedan broj muškaraca, posle završene terapije, promeni partnerku, ne želeći više da bude sa ženom pored koje su postali impotentni što u slučaju bračnih ili trajnijih veza, predstavlja izvestan rizik. Ali, to već izlazi iz domena psihoterapijskog tretmana i njime postavljenog cilja, i predstavlja klijentov lični izbor i odluku.