Homoseksualnost

Homoseksualnost se od davnina smatrala nemoralnim ponašanjem, o čemu svedoče biblijski zapisi. Postavlja se pitanje da li je homoseksualnost svojstvena samo ljudskoj vrsti, da li je to urođeno ili naučeno ponašanje.

Zapisi otkrivaju podatke o postojanju homoseksualnog ponašanja tokom cele ljudske istorije. Postojala je i u kulturama koje su takvo ponašanje sankcionisale smrtnim kaznama. Najači dokazi da je homoseksualnost naslednog porekla nude neka istraživanja na ovcama, gde je nešto više od 6% mužjaka ovaca isključivo homoseksualne orjentacije. Takve nalaze potvrđuju i istraživanja na voćnim muvama, u kojima je genetskim inženjeringom postignuta mogućnost reprodukcije homoseksualnih mužjaka.

Istraživanja kod ljudi ukazuju da je homoseksualnost otprilike 50% naslednog, a 50% okolinskog porekla. Poznavajući ovu činjenicu, logično je postaviti pitanje koliko može da se utiče na ovako ponašanje raznim psihoterapijskim postupcima. U svetu je napisano puno knjiga i brošura koje nude «recepte« kako sprečiti homoseksualnost. Jedna od takvih knjiga je knjiga Džozefa Nikolsija i njegove supruge “Roditeljski vodič za prevenciju homoseksualizma”. Knjige i brošure su loše primljene od strane homoseksualaca jer izazivaju osećaj odbačenosti od društva, čak i u društvu u kojem je homoseksualnost dozvoljena.

Homoseksualnost je izbačena iz DSM-a kao mentalni poremećaj još 1973.godine, što ne znači da ovakvo ponašanje ne treba modifikovati i lečiti. Zato je APA (Američko udruženje psihologa) dalo sugestije psiholozima, psihijatrima i psihoterapeutima da ,,poštuju prava pojedinca za utvrđivanje sopstvenih merila vrednosti”. Svi mi imamo prava na sopstvenu vrednost, sopstvenu filozofiju života, kao i pravo da je menjamo ako želimo. Verovatnoća da želimo da menjamo takvu orijentaciju je velika, ako uzmemo činjenicu da je 70% Amerikanaca homofobično, mada bi ovde prava reč bila homomisično (od grčke reči ”missos ”,  što znači mržnja ), jer Amerikanci ustvari mrze homoseksualce".

Homoseksualci i heteroseksualci imaju pravo da zatraže pomoć kada su nezadovoljni svojom seksualnom orijentacijom. Njihovo pravo je podjednako, i bilo bi apsurdno tvrditi da samo heteroseksualci imaju tu privilegiju.

Brisanjem homoseksualnosti iz DSM-a 1973.god., veštački je stvoren najveći broj ozdravljenja u istoriji psihijatrije.

Ovo veštačko ozdravljenje ove vrste nalazi sve veću potvrdu u realnosti. Postavlja se pitanje, mogu li se zaista homoseksualci promeniti? Neki pacijenti smatraju da je ponašanje moguće promeniti, a da je predispozicija (orjentacija) nepromenljiva.

Uobičajeno je da ljudi traže pomoć terapeuta kod širokog spektra navika sa mogućim genetskim poreklom u smislu dispozicije: nekontrolisana kupovina, kockanje, konzumiranje alkohola, agresivnost, promiskuitetno ponašanje i sl.

Istraživanje dr Vorena Trokmortena iz 2002. godine, objavljeno u APA nedeljniku, pokazalo je da je moguće uticati na promenu seksualnosti posredstvom psihoterapije. Izvori pokazuju da je takva terapija uspešna u trećini slučajeva, verovatno da druge dve trećine slučajeva čine klijenti koji su nesrećni i ljuti na sebe same, zbog svoje nespremnosti ili nesposobnosti da se promene. Možda ove cifre zvuče obeshrabrujuće, ali isto tako postoji mnogo primera i slučajeva koji su otporni na promene, na primer, kod autizma, seksualnog zlostavljanja i slično.

Jedno od novijih istraživanja (2003. godine) o uspešnosti psihoterapije je istraživanje dr Roberta Špicera sa kolumbijskog univerziteta. Istovremeno, dr Robert Špicerje bio jedan od odgovornih za “uklanjanje“ homoseksualizma iz DSM-a 1973. godine. Nakon praćenja i posmatranja dvesta ljudi (bivših homoseksualaca), utvrdio je da terapija promene seksualnosti može dovesti do značajnih pozitivnih i dugotrajnih promena. Ovakvi rezultati naravno izazivaju gnev kod “gay” aktivista.

Knjiga Dr.Nikolsija i njegove supruge “Roditeljski vodič za prevenciju homoseksualizma” je veoma ,,blaga" prema homoseksualcima. Tako, na primer, u knjizi se iznosi teza da deca koja teže homoseksualnom ponašanju ne bi smela biti prisiljena da menjaju svoju sklonost, da seksualna orijentacija može samo donekle biti modifikovana, da nema garancija da će dete odrasti u homoseksualca, čak i tamo gde homoseksualnost ima ,,biološki" uticaj. Takođe, Nikolsi u svojoj knjizi svu mušku homoseksualnost pripisuje lošem odnosu između oca i sina, bez čvrstih podataka koji bi potkrepili ovu tvrdnju, izbegavajući činjenicu i mogućnost da očevi sami kažnjavaju feminizirane sinove, odnosno, da homoseksualne sklonosti same po sebi izazivaju loše odnose između očeva i sinova, a ne obrnuto. Autor u svojoj knjizi tvrdi da smo svi mi dizajnirani prema heteroseksualnosti, jer na svet dolazimo sa jasnim polnim karakteristikama i razlikama.

Sve ovo je prilično kontraverzno i, nakon pročitane knjige, ne znamo da li je homoseksualnost urođenog ili stečenog porekla, treba li je “lečiti” ili ne. Ipak, nesumnjivo je da mnoga istraživanja i nalazi pokazuju da je promena orijentacije moguća. Potrebno je samo da pojedinac izrazi želju ili potrebu da menja svoju orjentaciju, shvati je kao problem koga treba rešiti i potraži pomoć stručnjaka. Uskoro će Špicerovi podaci biti u štampi i imaćemo razumljiv i objektivan pregled «exgay« teme.

Interesantno je spomenuti i prisetiti se da se isti stručnjak koji se zalagao za ukidanje homoseksualizma kao mentalnog poremećaja, sada zalaže za promenu homoseksualne skolonosti. Zašto? Da li američkom društvu preti opasnost od ,,odumiranja vrste", pa su ovako nagli obtri od nenormalnog do normalnog, i obrnuto, pokušaji da se ponovo vratimo onom što preovladava u većini slučajeva, tj., prirodnom, jer u prirodi postoji težnja da se suprotnosti privlače.