Elektrokardiogram (EKG)

Elektrokardiogram predstavlja grafički prikaz električne aktivnosti miokarda, koja nastaje kao rezultat električnih zbivanja na membranama miokardnih ćelija.

Princip rada elektrokardiografa zasniva se na fizičkom zakonu da pokretna žica koja prolazi između polova elektromagneta skreće, kada se kroz nju propusti električna struja. U elektrokardiografskom aparatu je između polova elektromagneta postavljena zategnuta žica, na čijim se krajevima nalaze pozitivna i negativna elektroda koje se postavljaju na površinu tela. Kako za vreme depolarizacije i repolarizacije srca postoji potencijalna razlika između mesta na  površini tela na koja su postavljene elektrode, to počinje da teče električna struja. Ona se u aparatu veštački pojačava i tako pojačana prolazi između polova magneta. Pri tome dolazi do skretanja žice, tj. ispisivanja EKG-a. Amplituda pojedinih delova EKG-a, zubaca i talasa, biće utoliko veća ukoliko je veća potencijalna razlika između mesta na kojima su postavljene elektrode.

Da bi se talasi i zupci standardnog bipolarnog EKG-a, u normalnim uslovima, uvek bili upravljeni u istom pravcu, stavljaju  se elektrode, pozitivne i negativne, uvek na isti određeni ekstremitet. Elektrode se obično označavaju određenom bojom. Tako je pozitivna elektroda leve ruke žuta, negativna desne ruke crvena, pozitivna leve noge zelena, a desne noge crna. Ovakav raspored uveo je još Einthoven, snimajući na taj način standardne odvode predstavljene Einthovenovim trouglom.

U želji da se što bolje sagleda električna aktivnost srca, uvedeni su unipolarni odvodi. Unipolarnih ekstremitetnih odvoda ima tri, a snimaju ih eksplorantne elektrode vezane za desnu ruku (aVR), levu ruku (aVL) i levu nogu (aVF). Unipolarni prekordijalni odvodi dobijaju se postavljanjem eksplorantne elektrode na prekordijum i ima ih 6. EKG koji sadrži ovih 12 odvoda naziva se standardni elektrokardiogram.

EKG se snima na milimetarskoj hartiji, što omogućava lako određivane trajanja i amplitude pojedinih kompleksa, intervala i segmenata. Pri čitanju EKG određuje se frekvencija srca, ritam, osovina, i da li ima hipertrofije i infarkta.

Primena

EKG se primenjuje, osim kod svih tegoba i znakova kod kojih se sumnja na srčana oboljenja, i kod emfizema pluća, infarkta pluća, hiper i hipokalijemije, hiper i hipokalcemije, korišćenja digitalisa, kinidina i dr.  

EKG ima specifičan dijagnostički značaj u sledećim okolnostima:

• poremećaji funkcionisanja generatora ritma (SA čvora) u situacijama u kojoj ulogu generatora ritma preuzima neki drugi (ektopički) centar koji može biti u pretkomorama, u AV čvoru ili u komorama,
• poremećaji u ritmu srčanog rada (aritmija ili promenljivi ritam, tahikardija ili ubrzan rad srca, bradikardija ili usporeni rad srca, ekstrasistole i preskoci, srčani blokovi, fibrilacija komora, fibrilacija pretkomora),
• hipertrofija (povećanje debljine zida) komora i pretkomora,
• usporeno provođenje akcionih potencijala impulsa kroz pretkomore i komore
• ishemija i infarkt miokarda,
• perikarditis
• sistemska oboljenja srca,
• određivanje dejstva lekova
• poremećaj ravnoteže elektrolita, naročito kalijuma. 

Svaki od ovih nedostataka i poremećaja odražava se na specifičan i prepoznatljiv način u EKG zapisu i njegovom interpretacijom moguće je brzo postaviti tačnu dijagnozu.