Beli luk u ishrani

Beli luk je zeljasta biljka od dvadeset do četrdeset santimetara, s lukovicom jakog mirisa i ljutog ukusa. Listovi su izduženi, pljosnati, uzani, kožasti i završavaju se šiljkom. Svi učestvuju u stvaranju čena sa membranskom kožicom. Cvetovi su beli ili ružičasti na dugim drškama, grupisani u prost terminalni štit, koji se otvara pre cvetanja. Cvet je sastavljen od tri čašična i tri krunična, slobodna i trajna listića. Plod je tropregradan sa tri šava i tri lože, koje nose po dva semena. Seme je uglasto i tvrdo, crno, albumen mesnat.

Biljka je dugovečna svojom glavicom (bez rizoma), prostom ili obavijenom sa desetak čena, jajastih, duguljastih, stisnutih sa strane, malo savijenog i obloženog opštim omotačem.

Cveta od juna do avgusta. Beli luk voli lako zemljište, peskovito-silikatno, propustljivo i sa manje vlage. Zemljište mora da bude obrađeno i usitnjeno. Bolje je saditi ga na starom nađubrenom organskim đubrivom, nego na svežem Zemljište mora da se ostavi, da se odmara dve godine pre novog sađenja belog luka. Čen se sadi sa tri prsta, zašiljenih vrhom odozgo, pokriva sa 2-3 santimetra zemlje; raspoređuju se na 10-12 santimetara. Tokom vegetacije okopava se tri puta: prvo početkom aprila, poslednje u junu.

Beli luk je jedna od oko sedamsto botaničkih vrsta roda Allium

S obzirom na to da mu je polen sterilan, ne daje seme i zbog toga se razmnožava samo vegetativno.

Kada i zbog čega je izgubio fertilnost nije poznato. Međutim, varijabilnost sorti belog luka koje se danas gaje potvrđuju da su one mogle nastati samo generativnim razmnožavanjem. Pretpostavlja se da je gubitak fertilnosti posledica degenerativnih oboljenja, koja su nastajala dugotrajnim vegetativnim razmnožavanjem ove biljke. Zbog sterilnosti polena kod belog luka nisu moguća uspešna genetska poboljšanja, primenom savremenih metoda, jer ona zavise od generativne reprodukcije.

Prema tome sorte belog luka koje se danas gaje ne razlikuju se bitno od primitivnih oblika iz daleke prošlosti. Sasvim je druga situacija u pogledu gajenja crnog luka sa kojim su u periodu od pola veka, postignuti vrlo značajni rezultati na oplemenjivanju.

Tek kad se u nauci postigne refertilizacija belog luka, odnosno uspostavi generativna reprodukcija, usmerenom kombinacijom i rekombinacijom gena, otvoriće se sasvim nove perspektive u gajenju ove biljke, odnosno proizvodnji belog luka sa poboljšanim svojstvima u pogledu sastojaka, mirisa, ukusa, rezistencije, postojanosti na niskim temperaturama...

Poreklo

Smatra se da potiče iz centralne Azije odakle se raširio i u područje Sredozemlja, gde se kao jedna od najstarijih kulturnih biljaka gaji još od pre 5-7 hiljada godina. U narodnoj medicini mnogih naroda našao je vrlo široku primenu. NJegova lekovita svojstva bila su poznata još u starom Egiptu. Herodot je opisao da su jevrejske robove koji su gradili velike piramide hranili belim lukom da ostanu zdravi i snažni. Aristofan je savetovao grčkim atletičarima i drugim sportistima da redovno koriste beli luk u pripremama za olimpijske pobede, a Virgilije, možda cinično, predlagao da beli luk bude u ishrani intelektualaca zbog povećanja njihove seksualne potencije.

Američki vojnici su ga koristili u građanskom ratu, u drugoj polovini pretprošlog veka kao antiseptik, a zapaženo je i u korejskom ratu da je povoljno delovao kod američkih vojnika koji su ga jeli. Naši ljudi u nemačkom zarobljeništvu tražili su da im se, pored ostalog, šalje i beli luk. Plinije Stariji je smatrao da je beli luk lek za tuberkulozu, a Celzijus kao lek za groznicu. Hipokrat iako je smatrao da je štetan za oči, preporučivao ga je kao odličan laksans. Prorok Muhamed zalagao se za  upotrebu belog luka kao protivotrova kod ujeda zmija i uboda insekata. Džon Milin, engleski botaničar, tvrdio je da beli luk pomaže sprečavanju bubonske kuge. U Kini se još i danas od belog luka spravljaju razni narodni lekovi. Indija u tom pogledu takođe ne zaostaje kao i mnogi drugi narodi.

U našoj tradicionalnoj medicini belom luku se pripisuju mnoga lekovita svojstva zbog kojih se sve više gaji i koristi na različite načine. Jedni ga hvale i redovno upotrebljavaju kao hranu, a drugi mu nisu naklonjeni i izbegavaju ga, jer ne mogu da se pomire s njegovim neugodnim, prodornim i dugotrajnim mirisom. Međutim, kad se ukaže povoljna prilika, retko će koji protivnik, uz dobro jelo, odbaciti mladi beli luk kao salatu ili sveže oljušteni čen kao začin. I najveći gurmani znaju povremeno za krajnje jednostavan ručak od tvrdog hleba, premazanog maslinovim uljem i bogato posutim zdrobljenim belim lukom, koji predstavlja pravu gozbu.

Beli luk u svežem stanju prosečno sadrži: vode – 64 odsto, bezazotne ekstraktivne materije – 26 odsto, azotne materije – 7 odsto, mineralne materije (pepeo) – 1,45 odsto, celuloze – 0,8 odsto, masti – 0,06 odsto, etarsko ulje – 0,1-0,36 odsto; zatim razne enzime (aliinaza, arginaza, mirozinaza, peroksidaza, tirozinaza, dezoksiribonukleaza), holin, jod, tragove urana; vitamine B, Bp, C, amid nikotinske kiseline, provitamin A, elemente u tragovima magnezijum, gvožđe, mangan, cink, bor, bakar, kobalt, kalcijum, molibden, koji su važni biokatalizatori metabolizma u čovečjem organizmu.

Pored navedenog, u belom luku ima i malo saponina, flavonoida i drugih sastojaka.

Nema skroba već sadrži polioze slične inulinu.

Sumpor je u belom luku vezan u derivatima alkilcisteina, u sulfidima, alkilpolisulfidima i aminokiselinama.

Iz usitnjenog čena belog luka može se izolovati etarsko ulje

Na osnovu brojnih radova objavljenih kod nas i u svetu, beli luk je detaljno eksperimentalno proučen u pogledu hemijskih sastojaka i njihovog farmakološkog delovanja. Zanimljivo je istaći da je nauka potvrdila ono što je čovek pre nje empirijski doznao o belom luku i to saznanje prenosio kao tradiciju.

U neozleđenom svežem belom luku nalazi se aliin, rastvorljivo kristalno bezmirisno jedinjenje, derivat cisteina koji nema antimikrobna svojstva. Međutim, kad se sveži čen (bulbilus) ozledi, na primer, gnječenjem, seckanjem ili žvakanjem, pod dejstvom prisutnog enzima aliinaze, aliin se razlaže na alicin od kojeg potiče tipičan miris belog luka i koji ima antimikrobna (baktericidna) svojstva. Autooksidacijom alicin prelazi u ajoen (trans i cis oblik) koji imaju antitrombotično delovanje.

Alicin je nestabilan i pod uticajem kiseonika iz vazduha razlaže se na uljaste sekundarne proizvode s neugodnim prodornim mirisom belog luka.

Japanski naučnici su još u pretprošlom veku otkrili povoljno delovanje belog luka na beri-beri, a kasnije je to objašnjeno njegovim uticajem na resorpciju vitamina B1: alicin se vezuje za tiamin (vitamin B1) i gradi alitiamin, koji se bolje i rastvara i resorbuje nego pojedinačni sastojci a fiziološki zadržava svojstva B-vitamina.

Lekoviti preparati od belog luka

Beli luk je zbirni pojam za razne polufabrikate kao bulbus Allii siccatus. Prašak belog luka može biti različitog kvaliteta već prema postupku proizvodnje i poreklu sirovine. Pored toga pod belim lukom podrazumeva se veliki broj gotovih industrijskih proizvoda, bilo kao začin ili sirovina za lekove. Ovde spada uljani macerat i etarsko ulje belog luka.

Svež beli luk

U pogledu upotrebe mnogi autori se ne slažu i neki smatraju da treba samo svež beli luk, a drugi fitoterapeuti koriste i osušeni. I ovde dolazi pitanje količine koja može da bude doza. Sušeni beli luk se u praksi proizvodi u obliku dražeja i kapsula.

Sa nešto većim dozama preparati belog luka, 600 mg praha dnevno, duže od četiri nedelje, popravljaju smetnje periferne cirkulacije i smanjuju viskozitet plazme, krvni pritisak, a holesterol i trigliceridi se normalizuju.

Jedan drugi kombinovani preparat: 180 mg praha od belog luka sa ekstraktom žen-šena. Svakog dana duže od četiri nedelje, što je ispitivano na gerijatrijskim pacijentima dovelo je do dobrih rezultata u lečenju staračkih tegoba. Svi primeri pokazuju koliko je važno ispravno doziranje, standardizacija i analiza sadržaja aktivnih komponenata ishodnog materijala i dobijenog proizvoda. Kod svih ovih uspešnih kliničkih ispitivanja izabrano je doziranje, koje je prema svežem belom luku iznosilo 0,75 i 3,375 grama dnevno.

Etarsko ulje belog luka

Alicin i ajoen, koji važe uglavnom kao najdelotvorniji sastojci belog luka, nalaze se u najboljem slučaju samo u tragovima.

Ipak, mora se priznati da i ulje belog luka ima i zvesno dejstvo u smislu normalizovanja parametara holesterola i masnih materija u krvi, iako nema dejstva na sniženje pritiska.

Pacijenti koji su ispitivani, dobijali su dnevno po 75 grama butera i još dnevno 0,25 mg/kg etarskog ulja u dozama dva puta dnevno u trajanju od tri nedelje. Rezultat je bio znatno sniženje holesterola u serumu i povećanje fibrinolitičke aktivnosti u krvi i smanjenje trombocitnog intenziteta posle lečenja.

Ovo se najviše koristi u Kini, gde jedan lekar izveštava o ispitivanju 308 pacijenata, koji su dobijali 0,12 grama etarskog ulja dnevno u dve doze za vreme od trideset dana i tu se pokazalo povoljno delovanje na holesterol i masnoće u krvi.

Uljani macerat

Dobija se hladnom ekstrakcijom sa neutralnim masnim uljima. Uzimaju se usitnjeni suvi čenovi, sa biljnim uljima (od kukuruznih ili pšeničnih klica, arahisovo, sojino). Pri tome lipofilni sastojci belog luka prelaze u uljani rastvor, zatim se presovanjem vade čvrsti sastojci.

Sastojci koji nisu lipofilni nedostaju uljanim maceratima. Tečan proizvod daje se najčešće u kapsulama od mekog želatina (vitamin E, antioksidansi).

Ove kapsule se zatim tretiraju da budu tvrde i otporne na digestivne sokove. Proizvod dobija vrlo često zgodan naziv kao „biseri od belog luka” ili pilule od belog luka.

Na tržištu se nalaze i sokovi od belog luka ili kapi sa dodatkom šećera i raznih aroma, dobija se i sirup od belog luka.

Što se tiče oznake kvaliteta za ove preparate važi sve što je utvrđeno za druge oblike lekova. Usled smanjene stabilnosti alicina u rastvorima s vodom, tečni preparati se ne mogu dugo održati. Rok trajanja trebalo bi ovde naročito da se definiše.

Preparati belog luka bez mirisa

Standardizovani preparati

U gotovim farmaceutskim preparatima (specijaliteti: kapsule, pilule, dražeje) beli luk je zastupljen najčešće u obliku uljanog macerata (1:1), praška od osušenih oljuštenih čena ili etarskog ulja dobijenog destilacijom vodenom parom iz svežih usitnjenih lukovica.

Pored belog luka u ovim preparatima su obično prisutni i drugi biljni sastojci koji se međusobno dopunjavaju (na primer, glog, imela, hmelj, japanski bagrem, rastavić, kantarion...).

Svi ovi preparati namenjeni su kao pomoćna lekovita sredstva:

• za održavanje funkcionalne sposobnosti krvotoka i podršku srčanoj aktivnosti;
• kod tegoba koje se javljaju u želucu, crevima i za povećanje žučne sekrecije, radi boljeg varenja hrane;
• za lečenje određenih oboljenja i jačanje organa za disanje;
• za normalizovanje krvnog pritiska, za usporavanje i lečenje procesa starenja, naročito nastajanja arterioskleroze, za snižavanje koncentracije holesterola i triglicerida u krvi;
• za povećanje opšte otpornosti organizma, naročito kod gripa;
• kod smetnji usled nesanice, vrtoglavice, mučnine;
• za aktiviranje živahnosti kod pojave umora

Beli luk je našao primenu i u ginekologiji, stomatologiji (kod parodontoza, zapaljenja korena zuba i komplikacija posle ekstrakcije zuba) i u dermatološkoj praksi, naročito kao sredstvo protiv opadanja kose.

Sumporna jedinjenja belog luka pokazala su se kao antidoti kod hroničnog trovanja olovom (saturnizmus). Dialildisulfid i dialiltrisulfid su ispoljili i insekticidno delovanje.

Sve pomenuto ukazuje da beli luk zaslužuje sve više našu pažnju kao biljna lekovita sirovina i sve veće mesto u našoj ishrani, jer doprinosi čuvanju zdravlja i vitalnosti čovečjeg organizma.

Treba ipak naglasiti da sveže čeno nema premca i da je u njemu najbolji lek od belog luka. Uz to ne treba zaboraviti da su crni hleb, kiselo mleko i beli luk glavna hrana i eliksir stogodišnjaka na Kavkazu, Rodopima i Balkanu.

Beli luk u terapiji

Francuski farmaceut praktičar Fransois-Laurent Marie Dorvault je u svojoj knjizi „Apoteka ili Opši zbornik praktične farmacije”, još 1844. godine pisao o belom luku, koji se u to vreme koristio u domaćoj medicini kao ekscitans, stimulans, febrifug i vermifug, a spolja kao rubefacijens i vezikans. Njegov sok koristio se protiv žuljeva na nogama, šuge, krasta na glavi, gluvoće, a najviše kao popularan antiseptik. Već tada navodi da je beli luk bogat u isparljivom ulju sa sumporom, koje se obrazuje delovanjem jednog fermenta na glikozidni sastojak.

Kuvanjem se gube ljuta i ekscitantna svojstva. Od belog luka se izrađivao sirup, oØÚmel (kiseli med preparat od prečišćenog meda sa biljnim sirćetom), sirće, kataplazme... Usitnjavanjem i mešanjem s masnoćom ili masnim uljem, dobijen je farmaceutski oblik masti, nazvane đavolov senf, ulje od belog luka. Ovaj preparat je korišćen protiv skrofula. Zatim navodi da beli luk poseduje vermifugna, antiseptična i vazodilatatorna svojstva.

Kao vazodilatator uzima se deset do petnaest kapi, dva do tri puta dnevno, tinktura od belog luka 1:5; prekinuti lečenje posle nekoliko dana. Ulje koje se eliminiše putem pluća, koristio je čuveni dr Henri Leclerc kao preventivno sredstvo u gripoznim komplikacijama i kao modifikator bronhijalne sekrecije. Ovaj autor daje prednost alkoholaturi svežeg čena belog luka, koju preporučuje 20 do 50 kapi dnevno. Ova alkoholatura je ponekad korišćena takođe u plućnim gangrenama ili kod velikog kašlja. Najzad, bilo unesen u želudac kao hrana, bilo dat kao klistir, beli luk je efikasan protiv askarida i oksiura.

Iz obimne literature takođe je poznato da su još 1934. godine uspešno korišćene kataplazme sa ekstraktom belog luka u narodnoj medicini protiv crevnih oboljenja, koje su u većim koncentracijama mogle da izazovu plikove na koži i nekrozu tkiva. Toksičnost belog luka manifestuje se protiv nekih organizama. Paramecium caudatum ugine u rastvoru koji sadrži 1/100.000 deo etarskog ulja belog luka. Beli luk ima isto tako fungicidno delovanje na EpidermophÚton interdigitalis, na patogene gljive kože.

Beli luk je i bakteriostatik na brojne vrste: MÚcobacterium, Echerichia, Bacilus tÚphi, B. Proteus (ulja), a sok je 70 puta aktivniji; StaphÚlococcus aureus, Bacilus dÚsenteriae i dr.

Zanimljivo je da je naš zemljak M. Vlajković, lekar, još 1923. godine odbranio doktorsku disertaciju medicinskih nauka o belom luku u terapiji protiv tuberkuloze kao baktericid, u Nansiju (Francuska).

Bakteriostatično delovanje prirodnih proizvoda kao što je beli luk dovelo je do otkrića čitavog niza (antibiotici viših biljaka, fitoncidi), koje je prvi utvrdio Tokin.

Beli luk je pokazao i hipoglikemična svojstva.

Koristi se u obliku tinkture, macerata, sirćeta, sirupa, suvog čena (4-6 grama dnevno kod plućne tuberkuloze) i drugih farmaceutskih oblika.

Pozitivan učinak pokazuje i u terapiji infekcija sluzokože usne duplje. Dokazano je da beli luk deluje slično poznatom mikostatiku amfotericinu B. Nosioci antibiotske aktivnosti belog luka su alicin, garlicin i skordinin.

Beli luk se koristi u profilaksi i terapiji poremećaja krvotoka, posebno protiv ateroskleroze i hipertenzije. Zapaženo je da snižava nivo holesterola u krvi. Pozitivno delovanje belog luka protiv skleroze i skorbuta je prvi put prikazano 1924. godine na Medicinskoj akademiji u Parizu.

Beli luk ima snažan antikancerogeni potencijal. Alicin je aktivan protiv sarkom tumora miševa. Sarkom 180 i limfosarkom su izlečeni pomoću sintetskog alilestra entantiosulfidne kiseline i metilestra. Eksperimentalno je dokazano da je beli luk efikasan protiv MTK sarkoma kod albino pacova. Ekstrakt belog luka zaustavlja mitozu kancerogenih ćelija u svim fazama. Posebna prednost terapije belim lukom je izostanak sporednih neželjenih efekata.

Veći deo delovanja koja su tradicionalno pripisivana belom luku je eksperimentalno potvrđena in vitro. Opiti na životinjama su pokazali, tokom poslednjih deset godina, da su ekstrakti belog luka (čija priroda nije uvek precizirana) u stanju da smanje holesterolemiju i trigliceridemiju (zec, pacov) i da ostvare antihiperenzivne efekte (pacov). Delovanje protiv agregacije crvenih krvnih zrnaca posmatrana in vitro, vezana su za ajoene, inhibitore lipoksigenaze.

Ispitivanja obavljena nekoliko stotina puta, uporedo sa slepim probama, pokazala su nedavno ulogu suvog praška od belog luka standardizovanog na aliin (1,3 odsto), kao hipoholesterolemiant (800 mg dnevno puta četiri meseca). Ostala ispitivanja takođe su potvrdila njegovo fibronolitično delovanje. S druge strane, delimični epidemiološki rezultati, pokazuju da redovna upotreba belog luka (i crnog) je obrnuto proporcionalna riziku od gastričnog tumora.

Naša narodna verovanja o belom luku

Beli luk je najuniverzalniji apotropajon u biljnom carstvu i jedan od najjačih uopšte. (Apotropajon dolazi od grčke reči koja znači amajliju, sredstvo protiv nesreće, uroka). Na njega „ne sme nikakva nečastiva sila”. Naročito se od njega plaše veštice i svi koji stoje u vezi sa vračanjima i gatanjima (poređenje sa Vukom Karadžićem: „Da ne jede bijeloga luka, bio bi vrač” i objašnjenje: „Koji ne jede beli luk, smatra se za vešticu.”

Za vreme „nekrštenih dana” njega nose za pojasom „kao predohranu od svake nečastive sile”; o Belim pokladama svi se mažu (njime) ili ga jedu od veštica; pred spavanje za preporuku (je) metnuti oko vrata venac belog luka takođe od veštica; božićni beli luk treba stalno nositi sobom ili ga u nuždi malo zagristi. Kad u istočnoj Srbiji vračare „izvode đavole” (koji su i demoni vode) (Vuk Karadžić), onda je stanje vrlo opasno, i mnogi ne smeju da se maknu od kuće bez belog luka i bosiljka. Kao stalan apotropajon,drži se on više kućnih vrata i upliće se u ivandanski venac koji se ostavlja više vrata (običaj u Beogradu i svuda).

Naročito je beli luk potreban apotropajon za novorođeno dete i za porodilju; novorođenčetu se beli luk stavlja pod glavu ili pored glave „da ga ne bi nagazile noćnice ili od babica, ili „da bolje spava” i tu stoji četrdeset dana ili ga iz istog razloga njime mažu ili pljuju sažvatanim belim lukom ili mu se veša oko vrata ili se natakne na vreteno i obesi uz verige da brani novorođenče od veštica, ili se (takođe od veštica) maže njime novorođenče kroz sedam dana po rođenju, ili se metne pored novorođenčeta zajedno sa nožem, ili glavicu belog luka zakopaju tamo gde je novorođenčetu, prilikom merenja udarila glava („Kad ti nikla, onda njemu naudile veštice”).

Pored porodilje mora biti beli luk obično kroz četrdeset dana (Vuk Karadžić) ili joj se beli luk veša o vrat ili o desnu ruku ili joj se ušiva u kapu ili je njime mažu kroz sedam dana posle porođaja; takođe joj se belim lukom mažu bradavice (da je ne doji mora ili veštice). To se naročito radi na dan Svetoga Tome.

Beli luk se meće detetu u amajliju (Vuk Karadžić i drugi) ili mu se prišiva za kapu (da ga štiti od more ili noćnica, ili se meće na prsa ili pod mišku (Vuk Karadžić) ili pod glavu (Hangić): „Život i običaji Muslimana u Bosni i Hercegovini”, Sarajevo, 1906); naročito se meće u amajliju beli luk koji je pronikao kroz glavu ubijene zmije (Vuk Karadžić i dr.).

O Đurđevdanu meće se beli luk u torbu sa semenjem koje se, u apotropajskom cilju sipa oko tora. Od veštica i svakog zlog dihanija uopšte mažu se i deca i odrasli belim lukom po dlanovima, tabanima, prsima, ispod miške, naročito o pokladama, ili na Mladence, ili za Badnje veče. NJime se detetu mažu ona mesta za koja se misli da ih siše mora (Begović). Teletu se beli luk veša oko vrata, od uroka. Belim lukom se mažu i vimena stoci, da joj činilice ne bi oduzele mleko; ili na Đurđevdan planinka goni krave između dva zavežljaja u kojima ima belog luka.

U okolini Đevđelije, na veliki četvrtak, belim lukom kite lese sa svilenim bubama („da ih ne ureknu”). Njime se opasuje vedrica o Đurđevdanu. Običaj da se, ako muž i žena nemaju dece a žele da ih dobiju pred snošaj muž maže belim lukom, ima svakako za cilj da se odagnaju zli demoni koji smetaju začeću.

Najbolje se vidi religijski značaj belog luka iz činjenice da se on ritualno jede i da se njime ljudi u neku ruku pričešćuju o pokladama (Vuk Karadžić). Inače se ljudi njime diviniziraju („uzimaju ga kao predohranu”) kad se pojavi čuma ili kolera ili uopšte koja bilo epidemija. U tom slučaju decu mažu uvek pred spavanje belim lukom.

Beli luk se upotrebljavama i u gatanjima. U okolini Đvđelije majka koja ima više dece, pa hoće da dozna koje je najsrećnije, uoči Đurđevdana nameni u bašti po jedan struk belog luka svakom detetu, štucuje ih makazama, pa čiji ujutru najviše istera, to dete je najsrećnije. Devojke udavače uoči Đurđevdana otkinu podjednako dva pera na struku belog luka, pa ako ujutru desno pero bude veće, udaće se, a ako levo bude veće, neće; slično ljubavno gatanje spominje Vuk Karadžić.

U narodnoj medicini beli luk se javlja, tako reći, kao univerzalno sredstvo, kao panakeja (od grčke reči što znači lečnica od svake bolesti, boginja ozdravljenja, kći Eskulapova). Beli luk se upotrebljava kao lek za sve bolesti; veliki kašalj, gušobolja, glavobolja, grčevi u stomaku, srdobolja, sušica, tifus, groznica, žutica, otoci, guke, krajnici, zubobolja, okobolja, uhobolja, gliste, i u tom slučaju obično se nosi o vratu, pantljičara, čmičak, lišaj, šuga, prišt, mrtva kost, metilj, reumatizam, micina, izostanak menstruacije. Beli luk se meće u melem za rane i od ujeda besnoga psa.

Njime trljaju dete po ustima kada ima „babice”, pa steže majku za sise. Belim lukom leči se i okobolja kod stoke i (daje se) kokoškama kada je pomor. NJime se mažu ovcama bolesna vimena, a konjima se daje u sirćetu od gonturaća.

Lečenje se obično obavlja uz magične radnje i po naročitim magičnim propisima. Belim lukom se baje oko bolesnog mesta. Koga hvata groznica, ispeče pre sunca glavicu belog luka, ode kakvoj vrbi, tresne je i rekne tri puta: „Ne tresem s tebe rosicu, nego s mene groznicu”, pa onda metne belog luka na vrbu i kaže: „Kad ova glavica proklijala, onda i mene groznica uhvatila”, i beži kući bez obzira. Bolesnik može da prenese groznicu, posle zalaska sunca, i na beli luk koji posle baci izvan kuće.

U Bosni i Hercegovini veruju da bi seme od belog luka moglo čoveka učiniti besmrtnim, ali da ga je nemoguće naći, jer ga vile pokupe: zato one i žive dok im se život ne dosadi, a onda ga od sebe odbace, pa bez bola umru.