Ateroskleroza vreba od trenutka kada dodjemo na svet

Makroskopske promene na arterijama koje odgovaraju aterosklerozi prvi je uočio genijalni Leonardo da Vinči. Kasnije su takve lezije otkrivene i na egipatskim mumijama, što navodi na zaključak da je ateroskleroza stara praktično koliko i čovečanstvo. Da bi opisao postojanje ateroma (kašast izgled) i skleroze (zadebljanje) u zidu aorte i velikih krvnih sudova, Marchad je oko 1860. godine uveo termin ateroskleroza. Na prisustvo holesterola u ateroskleroznom plaku prvi je ukazao Vogel 1847. godine, međutim, veza između povišenog holesterola u krvi i ateroma uočena je tek početkom dvadesetog veka. Danas je poznato da su najvažniji događaji u aterogenezi nagomilavanje holesterola u arterijskom zidu, oksidacija i modifikacija LDL čestice i pokretanje procesa lokalne inflamacije.

Kardiovaskularna (KV) oboljenja u čijoj osnovi leži ateroskleroza, danas su najčešći uzrok smrti u svetu (50% ukupnog mortaliteta), na drugom mestu su maligni tumori sa 22 % i na trećem plućna oboljenja (10%). Od ukupnog mortaliteta na ishemijsku bolest srca dolazi preko 30%. U 2001. godini u Srbiji je smrtnost zbog kardiovaskularnih uzroka iznosila 56%. Trend rasta umiranja od koronarne bolesti u našoj zemlji se povećava, dok je u razvijenim zemljama umiranje od kardiovaskularnih oboljenja smanjeno znatno ispod 50% i to naročito za infarkt miokarda. To je postignuto uspešnim modifikovanjem faktora rizika za nastanak ateroskleroze (rigorozna zabrana pušenja, aerobna fizička aktivnost, ishrana bez holesterola i zasićenih masnih kiselina, redukcija telesne težine kod gojaznih osoba, lečenje hipertenzije i dijabetesa i snižavanje povišenih lipida u krvi širokom primenom hipolipemika).

Ateroskleroza se obično manifestuje kroz tri stadijuma: rani, razvijeni i zrela lezija. Početna lezija se karakteriše nodularnim zonama lipidnih depozita, koji se morfološki vide kao «masne pruge». One predstavljaju nakupljene makrofage ispunjene lipidima u intimi krvnog suda. Ove rane lezije se razvijaju pre desete godine i šire se tokom života, tako da u trećoj deceniji zauzimaju 1/3 aortne površine. Razvijene lezije se nazivaju «plakovi». Oni se u početku javljaju u koronarnim arterijama, abdominalnoj aorti i u nekim segmentima karotidnih arterija. Postaju izrazite tokom III i IV dekade života. Ovi fibrozni plakovi su čvrsti, kupastog oblika i prekriveni fibromuskularnom kapom. Konačno, zrela lezija može progredirati do stadijuma sa zrelom fibroznom kapom na kojoj se uočavaju ulceracije. Ove lezije lako rupturiraju i dovode do stvaranja tromboze i tromboembolizacije sa nastankom kliničkih manifestacija ateroskleroze kao što su: koronarna bolest (KB), cerebrovaskularni inzult i periferna vaskularna bolest.

Trombogena "Inkrustaciona" teorija po Karl von Rokitansky-om (1852) koja ukazuje da je zadebljanje intime posledica fibrinskih depozita na arterijskom zidu.
lipidna teorija po Rudolfu Virchow-u (1858) koji je smatrao da je osnovni činilac u stvaranju i razvoju povećan prolaz i sakupljanje holesterola iz lumena u intimi kroz lako oštećen zid arterija-proces nazvan insudacija.

"Odgovor na povredu" - teorija, kojom su Ross i Glomset (1973) pokušali da objasne aterogenezu, smatra da je inicijalni korak u ovom procesu denudacija, tj. ljuštenje endotela koje vodi do ativiranja brojnih kompenzatornih mehanizama koji remete vaskularnu homeostazu.

Ono što je danas poznato jeste da je imuni sistem vrlo rano uključen u inicijaciju ateroskleroze igrajući dominantnu ulogu u razvoju inflamatorne reakcije u plaku. Zbog toga se smatra da razvoj ateroskleroze počinje morfološki nevidljivim oštećenjem endotela, koje može biti izazvano fizičkim, mehaničkim, hemijskim, toksičnim, infektivnim i imunološkim faktorima. Nakon razvoja endotelne disfunkcije dolazi do poremećaja u preuzimanju lipida i njihovog taloženja u intimi krvnog suda. Za ovaj proces najodgovorniji su makrofagi koji zahvaljujući receptorima čistačima na svojoj površini vrše pinocitozu modifikovanih lipidnih partikula.

Nakon migracije u intimu, monociti se transformišu u makrofage, koji nisu normalne komponente aterijskog zida. Migrirali monociti mogu osloboditi citotoksične supstance (hidrolitičke enzime i reaktivne kiseoničke metabolite), citokine (kao što je Tumor Necrosis Factor), faktore rasta i prokoagulantne supstance koje izazivaju metaboličke i funkcionalne promene: proliferaciju ćelija, remodelovanje vaskulature i destabilizaciju plaka.

Iako su tačni etiopatogenetski mehanizmi u razvoju ateroskleroze još uvek nepoznati, brojne epidemiološke studije su definisale faktore rizika koji su povezani sa naknadnom pojavom kliničkih manifestacija ateroskleroze. Ovi tradicionalni faktori rizika se dele na promenjive i nepromenjive

Promenljivi faktori rizika za pojavu kliničkih manifestacija su: životne navike (stil života) i neke biohemijske ili fiziološke karakteristike. Životne navike obuhvataju: hiperkalorijsku ishranu bogatu zasićenim mastima i holesterolom, pušenje duvana, prekomernu upotrebu alkohola i fizičku neaktivnost. Biohemijske ili fiziološke karakteristike vezane za povećani rizik pojave KB su: povećanje ukupnog holesterola u plazmi, povećanje nivoa LDL holesterola, niske plazmatske vrednosti HDL holesterola, povišeni trigliceridi u serumu, hipertenzija, hiperglikemija, dijabetes, gojaznost, kao i trombogeni faktori (hiperfibrinogenemija).

Nepromenjive-lične karakteristike su: starost, pol, pozitivna porodična anamneza za postojanje KB ili neke druge aterosklerotske vaskularne bolesti u mlađem životnom dobu (za muškarce pre 55. a za žene pre 65. godine), lična anamneza KB ili neke druge aterosklerotske bolesti.