Aspergerov sindrom

1 | 2 | 3 |  Next »

  poslao: Maja | Datum: 27.07.2016


Poštovani, nažalost moram reći da i moj stariji brat "boluje" od ovog sindroma. U pitanju je već odrastao čovek, od oko 40 godina. Od malih nogu se ponašao čudno u drustvu. U vrtiću nije hteo da se igra sa drugom decom, u školi je, kao drugačije dete, sigurno trpeo maltretiranja pa je i srednju školu završio vanredno. Moji su pokušali da ga vode kod psihologa još kao dete gde su dobijali odgovor da "ako sam ne vidi da mu treba pomoć, ne vredi", a o Aspergerovom sindromu nismo znali sve do pre par godina kad nam je tetka iz Amerike poslala članak o tome. Tad smo definitivno shvatili da je to ono što on ima. Nezaposlen je, živi sa roditeljima, prijatelje nema, devojku nikad nije ni imao, voli da se drži svojih rasporeda (zna se šta kad radi, retko iskače iz svog rasporeda) , kad smo bili mali uvek je sve moralo biti po njegovom, čak bi cela porodica izlazila u susret njegovim hirovima da tako kažem. Mislim da ja i danas dani vučem posledice od toga. Inače on ima strašno pamćenje, pamti neke događaje koje niko ne pamti i uvek je imao sklonost ka umetnosti, najviše ka crtanju. Čak mislim i da je bio jako kreativan kad smo se igrali lego kockicama, šta sve nije od njih pravio! Elem, ono što je najgore od svega je što on i ne želi ništa da radi pod izgovorom da ne može rano da ustaje da on nema vremena i slično. Ustvari ne može da iskoči iz svog ritma. Toliko je zatvoren u svom načinu života, da ne kažem izolovan, da se plašim da će biti nesposoban da sam funkioniše kad mojih više ne bude bilo. Sve to dosta sekira i mene i moje roditelje. plašim se da čak zbog toga tata od skoro pije neke antidepresive. Ja ne smem ni da zamislim šta će biti kad njih više ne bude bilo. I ne znam uopšte šta mogu da uradim. Sa njim se ne moze pričati jer ono o čemu neće da razgovara, on ne razgovara. Ne znam ni da li u Srbiji ima neko savetovalište i/ili udruženje za podrsku ljudima sa ovim sindromom i njihovim porodicama? Pozdrav svima!

  poslao: vlada 53 | Datum: 15.04.2013


Moj problem je poceo 2002 godine i od tada do danas, problem je u tome sto me žena ne razume, a nekad i ponižava. Trudio sam se godinama da shvatim o čemu se radi. Sasvim slučajno naišao sam na ovaj tekst koji mi je ukazao kako lakše da rešim problem. Jasno mi je da je moja žena hiperaktivna i da se njeno asocijalno ponašanje ne može smatrati normalnim, jer izbegava da se druži na mestima gde se ljudi uobičajeno druže tj. U čekaonicama, na kasama u prodavnicama, a primetio sam i u pošti gde ljudi uredno stoje u redu. Sada se prisećam da je njen sindrom počeo da se manifestuje u biblioteci kada smo se zabavljali a u braku to isto sam primetio 1999/2000. Godine kada nije htela da sa komšilukom lupa u šerpe na ulici. Na to su mi viđenije komšije skrenula pažnju a ja u svom zanosu nisam to primetio. Tu naviku, da ne kažem lošu, ona ispoljava i danas. Uhvatio sam je da čita publicističku literaturu a izbegava divna beletristička izdanja prepuna pouke. Od kako se uhvatila sa tom publicistikom literaturom prestala je da kuva uredno svaki dan kao nekad pre petog oktobra. Familija kaže da se emancipuje a ja ne verujem. Ipak nešto mislim da je to sindrom! Morate me razumeti. Šta da radim? Kako da popravim ponašanje svoje supruge i da bude kao pre. Pomozite!

  poslao: Dona | Datum: 28.05.2012


Moj sin ima 29 godina, završio je postdiplomske studije i ima zvanje magistar molekularne biologije i genetike. Oduvek je bio malo drugačiji u odnosu na drugu decu. Nikad nije umeo da se svadja, da se bije, imao je svoja interesovanja, bez pogovora je izvršavao sve što mu zadam, ali se uvek pridržavao nekih svojih rutina. Neobično pazi na higijenu, na
načinu ishrane, i slične dobre navike. Ali ima i neke koje me zabrinjuju.



Recimo,
grafomotorika mu je kao kod male dece, nespretan je, ne stoji u mestu, uvek ide napred-nazad, u komunikacijama je previše precizan, želi da zna tačno u koliko sati će se desiti to i to Ali ipak je odgovoran kad se nešto od njega traži. Veoma je ljep, lepo je razvijen, ali ne pokazuje interes za drustvo. Mislim da voli jednu devojku već dugo, ali kao da nema hrabrosti da ostvari vezu sa njom. Nije zaposlen, ovde je teško naći radno mesto ako nemaš ko da te gurne, a u inostranstvu, gde može da radi, kao da nema hrabrosti da ide. Po svim napisima o AS-u, sasvim sam sigurna da i moj sin ima taj sindrom.



Ne znam šta da radim, pogotovo sada kada je moj suprug preminuo. Da li da razgovaram sa njim, ili da se pravim kao da ništa ne primećujem. A ipak mislim da on, s obzirom da je genetičar, sigurno zna o ovom sindromu, ali se pitam da li takvi ljudi mogu kod sebe da prepoznaju to, ili baš takav način ponašanja za njih je onaj normalni. Inače je miran, previše vremena provodi u svojoj sobi i dolazi u dnevnu samo ako ga zovem ili ako on ima nešto da mi kaže, što je retkost. Molim vas, ko ima slični slučaj, da razmenimo mišljenje o ovome.

Hvala.

  poslao: justme | Datum: 11.04.2012


Ja sam vec pet godina u vezi sa osobom koja ima aspergerov sindrom. Nas jedini problem je komunikacija, on naprosto ne moze ni da nasluti sta se mota po mojoj glavi. U pocetku je bilo frustrirajuce ali sada razumem njegov nacin razmisljanja i ne pada mi tesko. Kod njega za sve mora da postoji logicno objasnjenje i ne pokazuje saosecanje iako je taj osecaj kod nejga jako izrazen. Vrlo je velikodusan i nikada ne laze, proste ne zna. Nimalo agresivan, zivci kao konopci. Mogu da meljem i ljutim se ceo da ali to uopste nece poremetiti njegovu koncentraciju niti ga iznervirati. Ima hiljadu rituala, pocev od tusiranja pranja posudja pa do nacina na koji se oblaci. Sve se radi uvek na isti nacin, nekako religiozno. Ali zato stvarno ima blistav um i divno srce i dusu. Neki psiholozi tvrde da je svet ljudi sa ovim sindromom mgogo realsticniji od naseg. Mi komplikujemo a oni ne gube vreme na slanje i hvatanje skrivenih signala.

  poslao: Hmm | Datum: 06.04.2012


Ja 100% imam ovaj sindrom.


1 | 2 | 3 |  Next »