Antianemici su lekovi za lečenje anemija. Anemija je prisutna kada je koncentracija hemoglobina u krvi manja od 130g/l u muškaraca i 120g/l u žena. Uzroci anemije mogu biti: nedovoljna ili pogrešna sinteza hemoglobina (nedostatak gvožđa), loše formiranje eritrocita (megaloblastna anemija i aplastične anemija), pojačano propadanje eritrocita (hemolitička anemija), akutno ili hronično krvarenje. Opšti simptomi svih oblika anemija jesu jednaki - bledilo kože i sluznice, izraziti kardiovaskularni odgovor na fizički stres, slabost, kratki dah, iscrpljenost i vrtoglavica.

Preparati gvožđa se koriste za sprečavanje i lečenje anemija uzrokovanih nedostatkom gvožđa, dodatno unošenje gvožđa u trudnoći, dojenju, usled operativnih zahvata, gubitka krvi, neodgovarajuće ishrane, povećane potrebe u dece i dr.

U organizmu ima otprilike 3,5 - 5 g gvožđa. 65-70% tog gvožđa se nalazi u hemoglobinu, 4% u mioglobinu, 2,5% u koštanoj srži, 0,1% u enzimima koji sadrže gvožđe (npr. citohromi), a 25% preostalog gvožđa nalazi se u rezervi u jetri u obliku feritina i hemosiderina. Dnevne potrebe za gvožđem iznose 1 mg dnevno za muškarce i 2 mg za žene. Gvožđe se u gastrointestinalnom sistemu apsorbuje od 10 do 15 %. Gvožđe iz biljnih izvora (voće, povrće, žitarice) slabije se apsorbuje nego gvožđe iz životinjskih izvorima (meso, mleko, jaja). Deficit gvožđa u organizmu može da nastane usled povećanog gubitka gvožđa (hronična, mala krvarenja iz digestivnog trakta, čir, hijatusna hernija, divertikuloza, tumori digestivnog trakta, produžena menstrualna krvarenja, tumori materice, paroksizmalna noćna hemoglobinurija), loše apsorpcije (ahlorhidrija, odstranjenje želuca, resekcija želuca, celijačna bolest), povećane potrebe (pubertet, trudnoća, dojenje) i nedovoljnog unošenja gvožđa hranom.

Gvožđe se uobičajeno primenjuje oralno, mada se u specijalnim okolnostima može dati i parenteralno. U slučaju anemije zbog nedostatka gvožđa primenjuju se preparati sa gvožđem. Oni brzo i potpuno ispravljaju deficit gvožđa pod uslovom da je apsorpcija normalna. U oralnim preparatima se koriste jedinjenja dvovalentnog gvožđa - gvožđe (II) glicin sulfat, gvožđe (II) fumarat i gvožđe (II) sulfat ili jedinjenja trovalentnog gvožđa kao što su (III) gvožđe proteinsukcinilat i gvožđe (III) hidroksipolimaltizni kompleks. Lečenje oralnim gvožđem primenjuje se najmanje 3 do 6 meseci. To neće samo korigovati anemiju nego će i popuniti skladišta gvožđa. Dvovalentni oblici obično mogu izazvati nuspojave. Te nuspojave su obično bol u želucu, abdominalni grčevi, zatvor ili proliv. Takođe, mogu izazvati krvarenje u želucu. Boja stolice kod osoba koji uzimaju pripravke gvožđa najčešće je crne boje ali to nije opasno.
Trovalentno gvožđe u obliku kompleksnog spoja gvožđe i proteinsukcinilata nije rastvorljivo u kiseloj sredini (pH ispod 5), i lagano se rastvara u neutralnom i alkalnoj sredini (pH iznad 6,5).

Preparati gvožđa nisu bezazleni i njihovom prečestom upotrebom (predoziranjem) može se javiti i toksičnost, pogotovo kod male dece koje progutaju tablete. Velike doze oralnog gvožđa mogu uzrokovati nekrotizirajući gastroenteritis sa povraćanjem, prolivima, bolom u abdomenu, krvavim prolivima, letargijom i dispnejom.

Vitamin B 12 je hidrosolubilni vitamin. Izvori ovog vitamina su gotovo isključivo namirnice životinjskog porekla. U ljudskom organizmu deponovan je u jetri (50-90 %). Zajedno sa folnom kiselinom spada u antianemične vitamine. Pošto vitamin sadrži kobaltov atom dobio je ime (cijano) kobalamin. Vitamin B12 vrši nekoliko metaboličkih funkcija, delujući kao koenzim akceptor vodonika. Njegova najvažnija uloga je da deluje kao koenzim za redukciju ribonukleotida u dezoksiribonukleotide, neophodnu stepenicu u replikaciji gena. Prirodni izvori: namirnice životinjskog porekla - džigerica, bubrezi, mleko, meso, jaja, sirevi, ribe i školjke. Temren (namirnica od fermentisanog sojinog zrna), dok soja ne sadrži ovaj vitamin. Dve glavne funkcije vitamina B12 su stimulacija rasta i stimulacija formiranja i sazrevanja eritrocita. Pravilan metabolizam proteina i aminokiselina (metionin, triptofan, tirozin), sinteza nukleinskih kiselina, sprečava pojavu perniciozne anemije, neophodan je za normalnu funkciju i održavanje integriteta nervnih i epitelnih ćelija. Vitamin B12 kao i drugi B vitamini ima važnu ulogu u pretvaranju masti, ugljenih hidrata i belančevina u energiju. Presudan je za proizvodnju genetskog materijala RNK i DNK kao i mijelina, koji stvara zaštitni omotač oko nerava.

Cijanokobalamin dolazi u formi intramuskularnih injekcija. Cijanokobalamin koristimo za lečenje i sprečavanje hematoloških i neuroloških poremećaja izazvanih nedostatkom toga vitamina: poremećaji njegove apsorpcije, npr. pri pernicioznoj anemiji, pri totalnoj ili subtotalnoj gastrektomiji, pri Crohnovoj bolesti, celiakiji i idiopatskoj steatoreji, pri poremećajima crevne flore zbog tropskog sprua, pri multiplim divertikulima tankog creva ili sindromu “ blind loop”, pri infestaciji pantjičarom Diphyllobothrium latum, pri metilmalonskoj aciduriji i kod strogih vegetarijanaca i dece koju doje vegetarijanke.

Folna kiselina je po hemijskoj strukturi pteroilmonoglutaminska kiselina. Još se naziva folacin i vitamin B 11. U organizmu se folna kiselina javlja u redukovanom obliku, 5,6,7,8-tetrahidrofolna kiselina, odnosno kao koenzim F, čija je uloga da reverzibilno vezuje i otpušta jedan ugljenikov atom što je potrebno za sintezu DNK. Folati učestvuju u sintezi timina iz uracila i u razgradnji histidina u glutaminsku kiselinu. Učestvuju i u procesima pretvaranja serina u glicin i u sintezi metionina iz homocisteina. Apsorpciju pomažu vitamini B-kompleksa, vitamin C i H (biotin), a odmažu stres, kafa, duvan. U slučaju manjka enzima za varenje apsorpcija se smanjuje za 50 %, a kod deficita cinka smanjuje se za 53 %. Apsorbovanje ometaju i razne infekcije digestivnog trakta. Folna kiselina u organizmu učestvuje u sintezi purinskih baza, holina i nekih aminkokiselina. Sem toga ona je od velike važnosti za pravilan razvoj ćelija krvi. Zanimljivo je da je folna kiselina neophodna i za rast mikroorganzama. Neophodna je za metabolizam nukleinskih kiselina (DNK i RNK). Folna kiselina sama za sebe ima protektivnu ulogu protiv nekih oblika raka pa čak i terapijsku vrednost

Koristi se za prevenciju i terapiju megaloblastne anemije izazvane deficitom folata kod smanjenog unosa hranom, malapsorpcijskog sindroma povezana s bolestima jetre, bolestima tankog creva, dugotrajnim stresom ili infekcijama i povećanim izlučivanjem. Takođe, folnu kiselinu treba davati i kad postoji povećana potreba tokom trudnoće i dojenja, dugotrajnog lečenja antagonistima folne kiseline (metotreksat), antikonvulzivima, adrenokortikoidima, analgeticima, androgenom, sulfasalazinom i kod hronične hemolizne anemije.

Eritropoetin je hematopoezni faktor rasta koga proizvode najviše ćelije bubrega, a u manjoj meri i makrofagi. Prirodni eritropoetin je veliki glikozidni polipeptid sa 165 aminokiselina i molekulskom težinom od 30 400. U terapijske svrhe se koristi rekombinantni humani eritropoetin, koji se proizvodi iz ćelija sisavaca rekombinantnom DNK tehnologijom. Takav eritropoetin proizvodi se u dve forme: alfa i beta, ali one imaju isti klinički značaj pa je u terapijskoj primeni jedinstveni epoetin ili kako se još naziva - EPO. Eritropoetin stimuliše razmnožavanje eritrocita i njihovo sazrevanje u koštanoj srži.

Prirodni eritropoetin se luči kao odgovor na tkivnu hipoksiju (nedostatak kiseonika). U prisutnosti anemije proizvodi se više eritropoetina, koji signalizira koštanoj srži da proizvodi više eritrocita. Takva korekcije anemije pretpostavlja da koštana srž nije oštećena lekovima ili hroničnim bolestima, da ima dovoljno gvožđa i drugih faktora. Pri anemiji ili hipoksemiji renalna sinteza i sekrecija eritropoetina mogu porasti za 100 i više puta. Međutim, u slučaju hroničnih bubrežnih bolesti, insuficijencije bubrega, kada pacijent mora ići na dijalizu, sekrecija eritropoetina znatno je oštećena i pacijent zapada u anemiju. Eritropoetin može biti koristan u lečenju anemija kod oštećenja koštane srži i sekundarnih anemija zbog malignih bolesti, hroničnih upala i AIDS-a. Takođe, eritropoetin je koristan kod anemija uzrokovanih terapijom zidovudinom u pacijenata s HIV-om, za lečenje anemije u bolesnika s multiplim mijelomom, non-Hodgkin limfomom i mijelodisplastičnim sindromom, za prevenciju i lečenje anemije u bolesnika obolelih od karcinoma lečenih hemoterapijom na bazi platine.

Epoetin može da se aplikuje intravenski, supkutano ili intraperitonealno. Najbolji odgovor postiže se posle supkutane aplikacije, a najbrži posle intravenske injekcije.