Anoreksija mentalis - vid kontrole nad sopstvenim životom

Marija Jovanović

Mentalna anoreksija je psihički poremećaj u kojem mlade osobe u strahu od debljine smanjuju sve više unos hrane i dolaze do teške telesne iscrpljenosti i stvarne životne ugroženosti, gde je T.T. 25 % manja od standardne. Javlja se u periodu adolescencije, kada telo postaje oružje dokazivanja, poligon ispoljavanja intrapsihičkog života. Anoreksija mentalis kao proizvod mnogobrojnih predhodujućih faktora, postaje u jednom trenutku nesretno rešenje kontrole sopstvenog života.

Koliko je česta

U zemljama zapadne Evrope sve se više govori o epidemiji poremećaja, jer po dostupnim podacima 5% mladih boluje od ove bolesti, što znači da od 100 mladih u ovom trenutku 5 boluje od ove bolesti. Bolest je češća kod ženskog pola, mada je danas prisutnija nego ranije i kod muškaraca, odnos je 1 muškarac na 5-20 pacijentkinja. Kod njih ona počinje nešto ranije (oko 12 godine). Uzročnost ove bolesti je multifaktorijalna, odnosno uslovljena biološkim, sociološkim i psihološkim faktorima. Ne može se svesti uzročnost na delovanje jednog faktora. U tom slučaju lečenje bi bilo jednostavno i bolest ne bi imala tako ozbiljnu i neizvesnu prognozu. Praktično bolest izbija u specifičnom kreiranju predhodno navedenih bio-psiho-socioloških komponenata.

Biološki faktori

- Konstitucionalna struktura sa neuroendokrinološkim karakteristikama i metaboličkim osobinama, dopaminska hiperaktivnost i senzitivnost.
- Prisustvo afektivnih i drugih psih. poremećaja u porodici. Uočeno je da je učestalost pomenutih poremećaja veća gde evidentiramo psihotične poremećaje (npr. oba deteta u jednoj porodici boluju od ove bolesti).
- Struktura ličnosti, koja može biti neurotska, granična ili psihotična.

Psihološki faktori

Adolescencija je period u odrastanju koji se završava formiranjem identiteta. Identitet je doživljaj sebe, doživljaj sopstvene ličnosti (koncept o sebi), doživljaj lične istovetnosti, i kontinuiteta osećanja, životnih ciljeva i namera. Identitet je odgovor na pitanje: 1. ko sam, 2. odakle dolazim, 3. gde idem.

U adolescenciji prateća pojava je dismorfofobija, koja dobija na značaju ukoliko je prethodujući period bio traumatičan, te osoba nije razvila adekvatne odbrane za prevazilaženje neprijatnih situacija.

Dismorfofobija - preokupacija imaginarnim ili minornim fizičkim nedostatkom. Prati je:
• Anksioznost
• Skrivenost
• Opsesevne misli
• Kompulsivno proveravanje
• Prikrivanje defekta
• Doterivanje
• Upoređivanje
• Ideje odnosa
• Odbijanje od škole
• Socijalna disfunkcija
• Depresija
• Suicidalnost
• Dermatološko lečenje
• Plastična hirurugija
• Sopstvena korekcija

Telo je poligon manevrisanja enterijernih zbivanja. Telesne promene iniciraju psihička dešavanja i izmenjeno telo traži novu poziciju i status. Preplavljujuća osećanja kod mlade osobe postaju pretnja integritetu i gubitku kontrole. Telesni identitet zauzima centralnu poziciju i okosnicu dalje gradnje identiteta, te preuzimnjem kontrole nad njim dobija se iluzioni doživljaj kontrole nad samim sobom.

Značajnu ulogu ima odnos majka-dete, koji ako nije ostvaren sa odgovarajućom privrženošću, gde majka nije odgovarala adekvatno na potrebe deteta, dovodi do mentalne konfuzije, te dete ne razvija svoje unutrašnje vodiče, ostaje zavisno od drugih, podložno osećanju bespomoćnosti i gubitku kontrole. Zbog takvog dijadnog odnosa, nesigurnost je dodatno intenzivirana u adolescenciji, te dete poprima regresivnu poziciju sa izbegavanjem separacije.

Doživljaj praznine nastao zbog neadekvatnog odnosa postaje stanište širokog spektra emocionalnosti. Socio-emotivno povlačenje, vezivanje za roditelje putem simptoma koji ih simbiotski održava u spoju, čini da se patologija produbljuje. Porodica anorektičnog pacijenta, smatra se, da ima specifičan obrazac odnosa koji se sastoji od prezaštićenosti, rigidnosti, i trajnih maskiranih konflikta. Pominje dve patološke porodične strukture: stabilna koalicija između jednog člana i pacijenta ili ispoljavanje bračnog konflikta kroz anorektično dete.

Socijalni faktori

Na anorektično ponašanje i održavanje utiču mediji sa plasiranjem određenih idela izgleda mršavog tela, i poruka koja sledi da biti uspešan, znači biti mršav. Časopisi su preplavljeni različitim dijetama o brzom gubljenju kilograma. To je tema koja se pokreće u društvu i kad se još i uspe u gubitku kilograma, uspeh socijalni je zagarantovan, što je mladima najvažnije.

I šta se zbiva?

Kad želja za vitkošću postane opsesija i prinuda i razvije se strah od hrane, kad gladovanje daje osećaj moći, držanje dijete je prešlo u anoreksiju nervozu, moć u krivicu, radost u tugu. Tada pate i oni i porodica, uz konfuziju odnosa, trpljenja i agresije.

Simptomatologija

1. Strah od debljine i hrane
2. Opsesivna misao o smanjenju telesne težine
3. Poremećaj telesne šeme
4. Gubitak menstruacionog ciklusa

Početak bolesti je postepen i podmukao. Roditelji dugo ne shvataju i ne primećuju problem. Kreće se smanjenjem unosa hrane, probirljivošću, žalbama na stomačne tegobe, nemanje apetita. Oboleli uživa u osećanju gladi, to mu daje osećaj moći. Čak i kad dostigne svoju ciljanu težinu nastavlja dijetu. Opsesivno prati telesnu težinu.

Uporedo sa smanjenjem unosa hrane dolazi do ispoljavnja pihičke simptomatoligije. Strah od hrane i debljine postaje sve veći, te se osoba sve više povlači i izoluje od drugih ljudi i aktivnosti. Anoreksija postaje izvor samozlostavljanja, poremećaj potpuno obuzima osobu. Osoba misli da se oseća dobro i da je sve pod kontrolom.

Osoba ne priznaje da pati, a indirektni pokazatelji upućuju na to u vidu apatičnosti, plašljivosti, do depresivnosti. Ne postoji bolest sa više kontradiktornosti i paradoksa. Ma koliko bolno i teško osećanje gladi, odložiti obrok makar za jedan sat, doživljava se kao pobeda nad potrebama. Što bolest duže traje, javlja se osećanje da su posebne, značajne, drugačije i dolaze do osećanja postojanja i sopstvenog identiteta.

Poremećaj potpuno obuzima osobu

Oboleli svoj anorektični simptom uklapa u svoj životni koncept, te mu daje privid potpune kontrole. Oni uvežbavaju kontrolu oko toga šta sebi dopuštaju da jedu, zatim koliko im je sna potrebno, koliko vežbanja dnevno. Za njih je karakterističan i opsesivni način učenja sa neprestanim ponavljanjem gradiva, težnja perfekcionizmu, a sa stalnom sumnjom da nisu dovoljno dobro naučili.

Anorektičar je pun samokritike, stalno se iscrpljuje raznim telesnim iznurivanjima što mu ne pada teško. Izgladnjavanje ga čini odmornim. Međutim, postoje granice telesnog iscrpljivanja koje vode obolelog konačno u inkopatibilnost sa životom i neophodnost medicinske pomoći. Tu počinje klupko da se odmotava, veoma sporo i teško.  Javljaju se brojni telesni simptomi: amenoreja, gubitak kose, sniženje telesne temperature, nizak krvni pritisak, loša cirkulacija, hipotermija, suva kosa, slabi nokti, nesanica. Fatalna posledica je smrt, koja se pravo vremenskim lečenjem sprečava.

Terapija

Ona predstavlja integraciju timskog znanja i intervencija koje se preduzimaju, sa određenom zakonitošću uz prilagođavanje određenom pacijentu. Specifičnost pristupa konkretnom pacijentu zavise od godina pacijenta, dužine trajanja bolesti i somatskog statusa, porodičnog okvira, praćenja terapeuta i saradnje sa njim od strane porodice, zavisi i od same strukture ličnosti pacijenta i tipa anorektičnog poremećaja (primaran, sekundaran, restriktivan, tip sa pražnjenjem). Sve navedeno određuje redosled i odabir terapijskih procedura i intervencija.

Ulazak u anoreksiju je negde biti svoj, te intruzivni terapeut može da uplaši i postane pretnja gubitka sebe. Jednom postignut osećaj moći i kontrole nad samim sobom kroz anorektični simptom se ne napušta lako, te se pacijent ne želi da odrekne nečega što mu daje smisao životu, centralnu poziciju i ulogu, osećaj važnosti.

Cilj

Povećanje telesne težine i uspostavljanje jasnih granica Ega, buđenje mentalizacije, skretanje problema sa tela na osećanja, probuditi i napraviti im unutrašnje vodiče i pomoći im da nađu put spolja. Ako sumnjate da neko u okolini boluje od anoreksije važno je da ga uputite za profesinalnu pomoć. Jednom kad je dijagnoza postavljena, može se postaviti plan tretmana. Niko nikoga ne može prisiliti na oporavak i ako se to čini obolela osoba će misliti da ste još jedna od onih koji pokušava preuzeti kontrolu nad njihovim životima te se ona postavlja odbrambeno i prkosno.